8. VE-CE

U duhu zajedništva i sloge, Špija je s oduševljenjem prihvatio prijedlog razrednice druge škole za zajedničkim druženjem pored hotelskog bazena nakon večere, te smo svi, bez iznimke, morali prisustvovati tom spektakularnom događanju. A to je značilo da ne mogu otići u svoju sobu i promatrati istu točku na zidu do kraja svoga bezvrijednoga života. 

Doduše, to je isto tako značilo da ni Valentina neće moći odmah otići u Adamovu sobu, pa ni to zajedničko druženje nije moglo biti najgora stvar na svijetu. 

Dakle, okupismo se svi oko vanjskog hotelskog bazena. Naravno, bazen je bio prazan, mada nam je Špija, planirajući put i razonodu, tvrdio kako ne vidi zašto se u njemu ne bi mogli kupati, kad već nije sezona kupanja u moru. E, pa možda zato jer u tome bazenu nema vode, dragi nam Špija, možda zato. 

Zapravo, bolila me briga i za bazen i za vodu, još u razredu, čak i kad su svi ostali oduševljeno pljeskali kupanju. Taman posla, pomislih, pa da vide kakve prišteve na leđima imam. Pravit ću se da mi se ne da plivati, mislio sam tada. Pravit ću se da mi se ne da živjeti, pomislio sam odmah nakon večere, kad su se svi dirigirano ustali od stolova i krenuli prema bazenu. Napravio sam se lud i krenuo u suprotnom pravcu, prema sobama.

- Kuda ćemo? - postavi se pred mene i zaustavi me Špija.

- U sobu. Na ve-ce - ispalih.

- Imaš ve-ce tamo - uzvrati, prstom me upućujući prema obližnjem zahodu, pored recepcije.

- Da, ali moram kakati.

- A u ovome se to ne može?

- Hmm... pa može - nisam se znao izvući, a mogao sam reći kako patim od začepljenja ukoliko ne kakam u privatnosti ve-cea rezerviranog samo za mene.

- Onda? U čemu je problem? - Špija nije popuštao.

Pa sam popustio ja.

- Pa u ničemu - rekoh, pokunjeno krenuh put ve-cea, pored recepcije.

Sjedio sam, tako, dobrih petnaestak minuta na školjci, piljeći u uzorak pločica na okolnim zidovima. Ovdje sam bio siguran, izoliran od vanjskog svijeta, usamljen i ostavljen na miru, sam sa svojim mislima, kao da sam otišao u sobu. Nije loša ova varka sa ve-ceom, pomislih. Ako me tkogod i dođe upitati zbog čega sam tako dugo unutra, lako mogu izvaliti da imam proljev. Zadovoljan što sam iz situacije izvukao najbolje što sam mogao, opustih se, naslonih se i prekrižih ruke na prsima. Boli me briga, rekoh tada samome sebi, mogu ovdje ostati do jutra. Nek' oni samo prakticiraju bratstvo i jedinstvo, ja ću malo buljiti u prazno.

Ulazna vrata ve-cea se otvore, netko uđe unutra i zatvori ih. Zaustavih dah. Zatim se vrata ponovno otvore i zatvore. Kabina ve-cea u kojemu sam se nalazio je bila posve zatvorena, bez proreza na vratima, tako da nisam mogao točno razaznati je li dotična osoba već izašla, ili je još netko ušao. Laganim pokretima provjerih jesam li zaključao vrata ve-ce kabine. Jesam. Ok, nitko mi ne može ući. Ako je to Špija došao provjeriti gdje sam, sigurno će se oglasiti. Ako je netko drugi, sigurno će brzo otići.

Slušao sam. I nisam čuo ništa, neko vrijeme.

Zatim je zašuštala nečija jakna. 

Još jednom.

I još jednom.

- Nemoj - reče ženski glas, šapatom.

- Šššš - oglasi se netko drugi. - Pusti me malo.

Iz šapata nisam mogao razaznati o kome se radi. Ali nisam dugo trebao čekati na razjašnjenje.

- Nemoj, Adame! - reče Valentina, sada već sasvim razgovjetno, zatim ponovno spusti glas do šapata. - Rekla sam ti nemoj! Neko će nas vidjeti.

- Ma smiri se - uzvrati joj Adam, poluglasno. - Pa nema nikoga! Pogledaj!

Začuh lupnjavu po vratima kabine pored moje.

- Halo! Halo! Ima li koga unutra? - uzvikne Adam i naglo otvori susjedna vrata. - Hmm. Ovdje nema nikoga. Da vidimo susjedni ve-ce.

Moj ve-ce.

Sad će lupiti po mojim vratima, pokušat će ih otvoriti i shvatit će da su zaključana. 

- Prestani! - reče mu Valentina. - Prestani, budalo jedna.

Reče mu to umiljato, čuo sam sasvim jasno, napola se smijući. Začuh ponovno šuštanje odjeće i par nekoordiniranih koraka.

- Dođi - reče ona.

Ponovno ništa, osim šuštanja. Zatim nečije duboko disanje.

- Moramo se vratiti - reče Valentina. - Špija će poludjeti ako skuži da sam otišla u muški zahod.

- Ja ću poludjeti ako me i dalje budeš ovako izazivala - uzvrati Adam.

- Hihihihi... Budalice.

- Glupačice.

- Idiote moj.

- Kozo.

- Majmune.

Blesavi hihot. Prvo ona, pa onda on.

- Dobro, kreni ti prva, da se ne bude sumnjivo što se  vraćamo u isto vrijeme.

- Dobro, budaličice. Nemoj dugo.

- Kreni već jednom, ako ne želiš da te opet zaskočim.

- Hihihihi...

Ulazna vrata se još jednom otvore, a Valentina sklizne napolje.

Ostao sam sam, s Adamom. 

Ovo je bila idelana prilika, ako sam ga namjeravao ubiti. Grozničavo pretražih džepove, tražeći nekakvo, bilo kakvo oružje, kojim bih ga mogao onesposobiti. No, za razliku od Ofčara, ja nikad nisam sa sobom nosio švicarski nožić, pa je jedina stvar kojom sam ga mogao napasti bila četka za čišćenje zahoda. Osjetih se pomalo glupo. Srećom, o svome naumu nisam morao dugo razmišljati, pošto su se ulazna vrata ve-cea ponovno otvorila, netko je ušao i raspršio i samu pomisao o bilo kakvom napadu. 

- Tu si? - reče nepoznati glas.

- Aha.

- Kaj ste? Ti i Valentina? Malo, ha?

- Daj, ne seri, idiote. Nije ona takva cura.

Adama bih još možda i mogao savladati i ugurati mu zahodsku četku u usta, razmislih na brzinu, ali to bi značilo da bih se u tom slučaju morao riješiti i nepoželjnog svjedoka, tko god taj bio, a takav James Bond ipak nisam, zaključih konačno.

- Hehe, tko ti je kriv. Zvjezdana je baš takva, hehehehe - reče taj drugi.

Aha, shvatio sam. To je onaj drugi tip, koji je sjedio sa Valentinom i kravskom Zvjezadnom za stolom, onaj kojega je ta krava spominjala još u muzeju, njezin dečko. Zaboravih kako se zove, jer mi to nije bilo bitno. Tko god želi imati bilo kakvog posla sa kravskom Zvjezdanom očito nije pri zrdavoj pameti i takvih se ljudi trebao kloniti. Što je značilo da sasvim sigurno neću izvesti napad. 

Skutrit ću se u svojoj kabini i čekati da ostanem sam i zatim ću se ritualno samoubiti. Sa kakvim se to tipovima Valentina druži, užas jedan!

- Idem - reče Adam. 

- Ajd, sad ću i ja - reče taj drugi. - Ej, a šta ćemo poslije? Kad ovo završi? Hoćemo napraviti tulum? Kod nas, pa ih pozvati?

- Hmm. Ne znam, vidjet ćemo.

- Kak' to misliš? Pa ja sam sve dogovorio!

- Znam. Ali imam bolju ideju.

- Bolju ideju? Od tuluma, u sobi, sa komadima, samo nas četiri, solo? Daj da čujem i tu bisernu.

- Reći ću ti. Čekaj samo da završimo sa ovom zabavicom. Sve ćeš saznati.

- Ti nisi normalan. Pa možemo ih povaliti samo tako!

- Daj se smiri. Ovo će biti još bolje. Vjeruj mi. Idem sad nazad, reći ću ti poslije.

Ulazna vrata se zatvore. Zvjezdanin tip je mrmljao nešto sebi u bradu, negodujući, dok je obavljao malu nuždu, zakopčavao hlače i prao ruke. Nisam ga slušao. Bio sam previše potresen. Valentina i Adam su djelovali kao pravi pravcati par, barem po onome što sam upravo čuo. Nisam mogao shvatiti kako to može biti istina. Nešto je tu bilo jako, jako pogrešno. Jer, Valentina ne može biti zaljubljena u nekog drugog tipa, ako joj je suđeno biti samnom. Tako bi to trebalo biti, nikako drukčije. Tako bi to trebalo biti, u poretku svijeta koji sam si zamislio.

Pričekao sam da Zvjezdanin tip iziđe iz ve-cea. 

Zatim sam svom snagom namjerno čelom opalio u vrata svoje kabine. Mislio sam da će mi to razbistriti misli.

E, pa nije.